Normalnost abnormalnosti ili abnormalnost normalnosti?
Granica koja razdvaja normalnost od ludila pripada ludilu.
Koja je razlika izme\u0111u normalnosti i abnormalnosti?
Imamo li ikakav izbor na Zemlji osim ludila ili mentalne zaostalosti?
Ludilo je sloboda kao normalnost abnormalnosti, za razliku od mentalne zaostalosti, koja je abnormalnost normalnosti.
Slu\u010daj ‘petit a’ kojeg se mora zahvatiti s pravog kraja, ako ga uop\u0107e ima\u2026<\/p>\n\n\n\n
U svojim “Propos sur la causalit\u00e9 psychique<\/em>” (Napomene o psihi\u010dkoj kauzalnosti), Lacan ka\u017ee da ako je ludilo dio \u010dovjekovog bi\u0107a, onda o njemu vi\u0161e ne mo\u017eemo govoriti u terminima psihopatologije, tim vi\u0161e \u0161to Lacan definira mentalnu zaostalost kao ono \u0161to se doga\u0111a subjektu ($ ozna\u010ditelja) kada lebdi izme\u0111u diskursa, \u010dinjenicom da u njima nije \u010dvrsto usidren\u2026
Radi se o razlikovanju ludila i psihoze, koje se ne preklapaju.
Lacan jasno daje do znanja da je “normalno” biti psihoti\u010dan, “normalno” biti neuroti\u010dan, “normalno” biti perverzan – jer su to razli\u010dite i “normalne” pozicije subjekta u odnosu na strukturu.
Ali on tako\u0111er ni\u0161ta manje ne oklijeva re\u0107i da smo svi ludi i istovremeno\u2026 da ne poludi tko god ho\u0107e!
Za psihoanalizu, normalnost – to je psihoza.
Ne treba li potvr\u0111ivanje vlastite normalnosti smatrati psihoti\u010dnom osobinom?
Kralj koji misli da je kralj lu\u0111i je od lu\u0111aka koji misli da je kralj.
Normalno zna\u010di da postoji norma, me\u0111utim, nema seksualnih normi i zato imamo dru\u0161tvene norme.
Neuroza, psihoza i perverzija su tri strukture utjelovljenog jezika; nitko im ne mo\u017ee uma\u0107i.
Psihoti\u010dna jezgra je norma jer to je istinska univerzalnost za svaki subjekt: ne mo\u0107i znati.
To je ono \u0161to zna\u010di da je psihoza norma.
Ne mo\u0107i znati obuhva\u0107a neuroti\u010darevo ne htjeti ni\u0161ta znati i pervertitovo “vrlo dobro znam, ali\u2026”.
Zato je Lacan sebe (me\u0111u ostalima) definirao kao psihotika.
Svi mi imamo psihoti\u010dnu jezgru i u tome je psihoza doista (jedina) norma.<\/p>\n\n\n\n
Ilustracija Mela Goyera: 1973. godine, 8 savr\u0161eno zdravih osoba dobrovoljno je u\u0161lo u psihijatrijske bolnice u Sjedinjenim Dr\u017eavama. Nisu bili bolesni, ali nitko unutar tih zidova to nije mogao vidjeti.
Bio je to eksperiment. Jedan od najuznemiruju\u0107ijih u povijesti psihijatrije. Njegov autor, psiholog David Rosenhan, zapo\u010deo je s jednostavnim koliko i uznemiruju\u0107im pitanjem: je li sustav sposoban pouzdano razlikovati mentalno zdravlje od bolesti?
Kako bi to testirao, regrutirao je 8 volontera. Obi\u010dne ljude. Slikara. Ku\u0107anicu. Pedijatra. Studenta poslijediplomskog studija. Svi su lagali o jednoj jedinoj stvari. Rekli su da \u010duju glasove. Ni\u0161ta vi\u0161e. Nisu simulirali nikakvo \u010dudno pona\u0161anje. Nisu preuveli\u010davali nikakve simptome. A nakon \u0161to su hospitalizirani, potpuno su prestali glumiti. Pona\u0161ali su se normalno. Bili su pristojni. Suradljivi. Zatra\u017eili su otpust. Nisu ga dobili.
Od tog trenutka nadalje, vi\u0161e ih se nije do\u017eivljavalo kao ljude, ve\u0107 kao dijagnoze. Svaka uobi\u010dajena gesta reinterpretirana je kroz tu etiketu. Zapisivanje bilje\u0161ki postalo je opsesivno pona\u0161anje. Hodanje hodnicima postalo je patolo\u0161ka potraga za pa\u017enjom. Ljubaznost je postala znak samokontrole specifi\u010dne za poreme\u0107aj.
7 ih je dijagnosticirano sa shizofrenijom.
1 s mani\u010dnom depresijom.
Nitko nije smatran zdravim.
Ipak, neki su to primijetili.
Pravi pacijenti.
Neki su im pri\u0161li tihim glasom i rekli: “Ti nisi kao mi. Ti ne bi trebao biti ovdje.”
Oni koje je sustav procijenio bolesnima jasno su vidjeli ono \u0161to stru\u010dnjaci nisu znali prepoznati.
Prosje\u010dno trajanje hospitalizacije bilo je 19 dana. Jedan od volontera ostao je 52. Svaki dan je potvr\u0111ivao isti zaklju\u010dak: jednom primijenjena, etiketa je imala ve\u0107u te\u017einu od stvarnosti.
Kad je Rosenhan objavio studiju pod naslovom ‘O zdravoj pameti na ludim mjestima<\/em>‘, reakcija je bila eksplozivna. Jedan dio psihijatrijske zajednice bijesno ju je odbacio. Jedna bolnica javno ga je izazvala: ako po\u0161alje nove varalice, otkrit \u0107e ih bez pote\u0161ko\u0107a. Rosenhan je prihvatio izazov.
Tijekom sljede\u0107ih mjeseci, ova je bolnica potvrdila da je identificirala 41 la\u017enog pacijenta.
Rosenhan nije poslao nijednog.
Lekciju je bilo nemogu\u0107e ignorirati.
U mnogim slu\u010dajevima dijagnoza se nije temeljila na objektivnim \u010dinjenicama, ve\u0107 na kontekstu. Jednom etiketirana, osoba bi se na\u0161la zarobljena u narativu iz kojeg je bilo gotovo nemogu\u0107e pobje\u0107i, \u010dak i ako bi bila zdrava, \u010dak i ako bi govorila istinu.
Eksperiment je doveo do zna\u010dajnih promjena u dijagnosti\u010dkim kriterijima i u na\u010dinu na koji se shva\u0107a mentalno zdravlje. Ali povrh svega, ostavio je uznemiruju\u0107e upozorenje: percepcija mo\u017ee iskriviti stvarnost vi\u0161e od same bolesti.
A ponekad, najopasnija iluzija nije iluzija onih koji sumnjaju, ve\u0107 iluzija onih koji su uvjereni da su uvijek u pravu.<\/p>\n\n\n\n